петак, 11. децембар 2015.

LOZINKA


Nisam nastala u znoju ljubavi za jednu noc, kazivano mi je , da su me dugo cekali, 
jednog septembra u jutarnjim casovima, sto opet nije svojstveno meni, probila sam zivot 
osmehom, nisam plakala, pricala mi je majka, vec sam nekako po sluzbenoj duznosti otvorila oci, i isto tako udahnula zivot..
 Nisam slutila da nemam lozinku za njega, pa sam utrcala u njega kao pokisao putnik u prvo 
prevozno sredstvo,,
Prezirala sam lutke, pravila, price matorih da se moram cuvati, da moram ovo , ono
Mastala sam previse, pravila   citave romane u glavi, o tome nikom nisam pricala , sanjala sam cudne svetove, i zelela ih doneti u javu.
 Nije mi se dalo, nije se uklapalo polje lavande u cirkus domacih filmova, neke skole koju sam pohadjala , morala sam napraviti lozinku za oba sveta , da se snalazim i da mi ovaj drugi ne ukradu. Verovala sam da je samo moj , i daleko , da cu jednom vozeci kadilaka il jasuci konja vrana, pobeci od od ove monotonije, koja je bila lepa ali malo bljutava.

 Danas me urnisu lozinke, za bankomat, za posao, e- postu, 
i cesto se pogubim,,,
i onaj svet o kom sam  mastala, i ovaj zivot ovdasnji , lep izbudljiv , i ponekad pun i bola i srece
naucili su me jedno
da jedina lozinka koju trebam,  da budem ziva, jeste onaj isti luckasti osmeh iz porodilista!


Нема коментара:

Постави коментар

Jutro na Satelitskoj pijaci 2018 Volim ponekad otici na pijacu, ponesem dobro raspolozenje, i to bude ovako: Prolazim pored onh 'Najlon...