Januar, jedan od mnogih… Praznici, dolazimo jedni drugima, neko iz inostranstva, neko iz pizde materine… Delimo poklone, krevete, noći, tajne. Veje sneg, pokriva noć.

Ujutro se bojimo tragova, svojih, tuđih... Sanjamo detinjstvo, učimo decu… Okrećemo stranicu, okrećemo ražanj... Valja početi novo. Oni što su došli iz boljih destinacija preziru našu potrebu za sarmom i belim lukom… Mi, njihove utegnute guzice i besna auta… I kad niko ne bi video, menjali bi se na par sati bar... Praziluk, čudna biljka i ima značenje, ne samo ukus. Na Balkanu živiš da odeš, pa da se tako izgubljen vratiš i onda kenjaš, kako si se sveta nagledao, kao znaš, kako Sena miriše jutrom, kako se puši u Bostonu, kako su kurve sve iste koje god boje bile… U januaru se u čoveku zaledi krv, pa puca po jeziku. Pusti ga i Sremac, i Crnogorac, i mlada čobanica i pesnik. Odavno se gleda da se jeftino pazari i skupo proda. Nije bitno, da li prodaješ obraz ili steonu kravu, il’ državu...

Volim januar... Uzdam se da će vode s proleća odneti u bolje krajeve snove... Ionako se prvi do Božića bace...