Prošlo je vremena od mog putovanja, sklonila  sam se od miševa koji su glodali moju nit, sklonila sam se od ljudi što pitaju, ali moj voz je nahvatala paučina, gledam ga svakog dana kako me zove u nove sudbine , u moju sudbinu, moj svetionik zelja nakrivio se, opominje
 uzlazim u moj kupe , sedam na  isto mesto kao pre dve godine, voz je prazan,sablasan, ujedno sam srećna i uplašena
ujedno u oblacima, i u bunilu
Gde su ljudi gde su nestali ljudi
voz polako izlazi iz stanice, moj put uvek vodi medju ljude.
prostori
vuku me prostori
 Na peronu piše cudna reč koju nisam pre srela u svakodnevnici
glasi Covid 19!
nisam s obazirala puno, možda novo fensi ime stanice.
Voz i ja , vijugav put , proleće u hibernaciji
Kad ostanemo sami, uvek mislimo o onom što je ostalo za nama, ili o onom što dolazi
čekamo čudo nad čudima, čekamo ...
Dobro je da nisam sama brodu, pa da imam
privatni  brodolom ili da budem novi Galileo.
Ovako gvozdeni puk vagona,nosi moj želudac napunjen hrskavim muslijem, moje ruke sa crvenim lakom.
Kartu sam kupila trajnu za ovaj put, skoro doživotnu
ne očekujem ni konduktera..
covid 19... opet ugledah na displeju gde obično najave novo staično mesto..

malo se trznuh ali misli mi odvukoše neka sećanja..
idu minuti, život prolazi
moj voz ne kasni
otišla sam , i dolazim
Tamo gde idem  da li neko čeka mene , ako ne mene bar ovaj voz
ovaj veličanstveni voz koji miriše na GUCCI parfum, na moj znoj
čak ne miriše ni kafa, koju piju usnuli putnici, računajući na lako budjenje.

Kad bi mi zazvonio telefon i neko me pitao, ej gde si , gde ideš , imaš li društvo?
NE-imam ceo voz za sebe, idem gde ima ljudi, a društvo nemam
neki me Covd 19 uhodi..
mislim da će opet iskočiti odnekuda..

Smejem se , ranije sam u ovom vozu sretala ljude. koji bi odmah počeli da pričaju, ispovedaju se
ne znajući da sam ja na tajnom zadatku da ih čitam i ostavljam njihove zablude na disk memory, kojim će pozdravljati dolazeće putnike u vozu koji samo ja zovem LIFE.

Sećam se onog ćovjeka koji je odlazio u Njemačku da vidi unuke, da dodirne naslednike, malo razočaran što rastu daleko od Srbije, jednako vidim lice prevarene doktorice ,koju je muž bankar odavno ostavio. vidim i one napaljene ljubavnike koji ostaviše obrise mokrih tela na prozoru vagona..
ranije je  ta gomila i radovala i izazivala gnev , danas sam sama i ponekad se uplašim od tišine
tiho otvaram torbu, mobilni telefon je zazvonio..
gledam ekran
OSTANITE DOMA!
pobedimo Covid 19!
hej pa mene je neko garant ubacio u neku igricu, ili reality
pa da to je to.
provali su me, znaju da piše o ljudima, sad žele da mene ogole kao ja njih
taj Covid je neka komanda kojom će me provocirati, da ne pišem o onom što gledam.
da preskočim koleginicu koja spletkari za povišicu, da zaboravim loseg komšiju koji baca truli paradajz u tudju baštu..
baš je ovo štosno, mislim
onako američki, zapadanjački..
sada ću umesto da se naputujem, da se nacovidam ovim vrletima.
bar je proleće, tako dobar outfit prirode.
nisam  birala voz , on je došao po mene, nisam birala vreme a ono je svratilo
a ovaj Covid 19 on me našao..
možda je on neki frajer koji me sanja golu, to 19 , može da bude vrlo seksi i obećavajuće-
već se primam na igru, kako nekada u dvorištu škole , dok se neki dečak motao oko mene, nudeći mi društvo na put do kuće

Kao uspaljena kurva francuskih klubova hvatam sebe , kako želim novi susret, kao da je to nešto, što mi treba, što me želi posedovati
samoća menja misli, čak i krvotok
struji mi ova crvena tekućina, ruke mi gore,
kao da dolazi strast koji će me odneti u Božje vrtove , kao da dolazi vatra koju je Fenix preživeo..
ko si ti COVIDE?
Blizu je sumrak, ponela sam da čitam Ničea , uvek u njemu nalazim prah dolazećeg , možda ovu noć spoznam svoju radoznalost koja je analogna indiferentnosti..
Analogija..
Padaju mi kapci, otključavam san..kao odbegla Skarlet ostavljam sve dolazećem sutra, lenjost nas čini ljudima..mene su kao Crnogorku stalno zezali o našoj geografskoj lenjosti, u stvar moj divlji narod je još uvek bliži analognom podešavanju, bliži sebi , malo je toga što radimo bez stimulansa , nagrade, bez očekivanja ..
razmisljam pa životinje trće po rodjenju, dok ljudi odmore ..
da rodjenje umori
život umori
a smrt odmara ali bežimo od nje..
mislim da ovakvo biće naseg formata nije potrebno ..
no to što ja mislim nije presudno..
možda ovaj Covid ima odgovor možda je on digitalna verzija bolje mene..
pa me sad čeka da se spojimo, postajući jedno
kao prasak
kao Apokalipsa
kao strast
kao bolest..
Prenulo me iz razmisljanja lupanje gvozdenih potpetica mog pastuva koji me nosi.. ne sluteći moje nedoumice i strahove..
ne osjećam glad, i ako već dugo putujem. možda me i autofagija zaposela pored potrebe za podešavanjem po svim osnovama..
TAKO ŽELIM DA SAM PORED REKE--
da je on tu , da li mi željom privlačimo?
Uvek na početku radujemo se  novoj ljubavi, delimo snove, koji kasnije postaju rasparene čarape
ili naše nove verzije nisu kompatibilne sa našim zeljama..li mi nikad ne znamo šta nam je potrebno..
da li je put u sebe , put u mrak ili u svetlost?





.